Od za­vr­šet­ka Hlad­nog ra­ta mno­gi su po­če­li da se uvje­ra­va­ju ka­ko sto­ji­mo na po­čet­ku jed­ne no­ve ere. U to­ku po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na vi­dje­li smo ta­kve re­vo­lu­ci­o­nar­ne pro­mje­ne ko­je su se sa si­li­nom i iz­ne­na­da de­si­le na svjet­skoj sce­ni, ko­je su pot­pu­no šo­ki­ra­ju­će i zbu­nju­ju­će. Ka­kvu bu­duć­nost ove pro­mje­ne do­no­se to ne zna­mo.
Iako se bu­duć­nost ne mo­že pro­ri­ca­ti, mo­že se kon­stru­i­sa­ti mo­gu­ća prog­no­za zbi­va­nja u nje­nim al­ter­na­ti­va­ma, ko­ri­sti­ći se zna­nji­ma i mo­de­li­ma u pro­šlo­sti, kao i te­ku­ćim tren­do­vi­ma. Jed­no pred­vi­đa­nje je da­nas po­seb­no uče­sta­lo, a do­la­zi od stra­ne vla­di­nih zva­nič­ni­ka, me­di­ja, uni­ver­zi­tet­skih is­tra­ži­va­ča, a ti­če se glo­bal­ne di­stri­bu­ci­je voj­ne i eko­nom­ske mo­ći.
U od­no­su na nji­ho­vu in­ter­pre­ta­ci­ju do­stup­nih či­nje­ni­ca, voj­na i eko­nom­ska si­la na po­čet­ku dva­de­set pr­vog vi­je­ka će bi­ti zna­čaj­no ra­su­ta i ra­po­re­đe­na iz­me­đu ra­stu­ćeg bro­ja re­la­tiv­no jed­na­kih ve­li­kih si­la. Za raz­li­ku od pri­lič­no jed­no­stav­ne bi­po­lar­ne struk­tu­re, ko­ja je ka­rak­te­ri­sa­la Hla­dni rat, po­sto­ji ve­li­ka mo­guć­nost da će se mul­ti­po­lar­ni svi­jet sa­mo ši­ri­ti. Po­sto­ja­će, na­rav­no, raz­li­či­ti ti­po­vi bi­po­lar­nog si­ste­ma, od ko­jih su ne­ki vi­še rat­nič­ki ori­jen­ti­sa­ni ne­go dru­gi.
Po­sto­ji ne­ko­li­ko pu­te­va do mir­no­dop­ske mul­ti­po­lar­ne si­gur­no­sti, od uni­la­te­ral­nih ak­ci­ja, do spe­ci­jal­nih bi­la­te­ral­nih part­ner­skih od­no­sa, pa sve do raz­li­či­tih ti­po­va mul­ti­la­te­rar­ne ko­o­pe­ra­ci­je.
Br­ze, ne­pred­vi­đe­ne pro­mje­ne, če­sto stva­ra­ju zeb­nju u po­gle­du bu­duć­no­sti me­đu­na­rod­nih od­no­sa.
Sa dez­in­te­gra­ci­jom So­vjet­skog Sa­ve­za, po­nov­nim uje­di­nje­njem Nje­mač­ke, erup­ci­jom et­no­na­ci­o­na­li­stič­kih su­ko­ba na Bal­ka­nu i na dru­gim mje­sti­ma, ma­pa svi­je­ta ni­kad vi­še ne­će bi­ti ona­kva ka­kvu je pam­ti­mo.
U mno­go če­mu, pro­mje­ne ko­je su se de­si­le na glo­bal­nom ni­vou po­sled­njih go­di­na ot­kri­le su no­ve pro­ble­me. Pri­jet­nje ko­je se po­ja­vlju­ju u no­voj eri da­le­ko su kom­plek­sni­je i ši­re od onih ko­je su po­sto­ja­le ra­ni­je.
Jer, iako po­sto­ji opa­snost od glo­bal­nog te­ro­ri­zma, ra­sta nu­kle­ar­nog na­o­ru­ža­nja, me­đu­dr­žav­nih i gra­đan­skih ra­to­va, bi­lo bi glu­po ne uze­ti u ob­zi­ri i opa­snost od tak­mi­če­nja blo­kov­skim tr­go­vi­na­ma, neo­mer­kan­ti­li­zma, tr­go­vin­skog pro­tek­ci­o­ni­zma, kon­ti­nu­i­ra­nog osi­ro­ma­še­nja sla­bi­je raz­vi­je­nih ze­ma­lja, ki­se­lih ki­ša, uni­šta­va­nja šu­ma, glo­bal­nog za­gri­ja­va­nja (ili hla­đe­nja), epi­de­mi­je SI­DE, ra­sta sta­nov­ni­štva, me­đu­na­rod­ne tr­go­vi­ne dro­gom, pot­pu­nim is­cr­plji­va­njem pri­rod­nih bo­gat­sta­va ze­mlje. Ovo na­rav­no ni­je ko­nač­na li­sta. Mo­glo bi se do­da­ti još mno­go pri­jet­nji, kao što su sla­blje­nje ljud­skog imu­nog si­ste­ma i nje­go­va ne­do­volj­nost da se su­prot­sta­vi bo­le­sti­ma, kao i re­zi­stent­nost, re­ci­mo na vak­ci­nu pro­tiv tu­ber­ko­lo­ze.
Ovi pro­ble­mi zah­ti­je­va­ju ve­li­ku pa­žnju, po­seb­no za­to što op­sta­nak ljud­ske vr­ste ne­ki­ma vi­še i ni­je naj­va­žni­ja stvar na svi­je­tu.
Ta­ko, po­zna­ti dru­štve­ni po­re­dak je po­čeo da se ras­pa­da. Na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve, kla­se, et­ni­ci­te­ti, tra­di­ci­o­nal­ne po­ro­di­ce vi­še ne­ma­ju isti zna­čaj kao pri­je. Eti­ka in­di­vi­du­al­nog sa­mo­i­spu­nje­nja i lič­nog do­stig­nu­ća je naj­sna­žni­ja od­li­ka mo­der­nog dru­štva.
Ako že­li­te da vo­di­te sop­stve­ni ži­vot, ve­o­ma je kom­pli­ko­va­no u mo­der­nom dru­štvu. Lju­di su in­te­gri­sa­ni u slu­čaj­nim i po­je­di­nač­nim gru­pa­ma, jer pla­ća­ju po­rez, stu­di­ra­ju, ra­de u or­ga­ni­za­ci­ja­ma, oni su maj­ke ili oče­vi, pu­ša­či, ne­pu­ša­či, tre­ni­ra­ju ili ne i sl. Da bi eko­nom­ski op­sta­li u mo­der­nom dru­štvu oni mi­je­nja­ju raz­li­či­te, če­sto in­ko­pa­ti­bil­ne mo­de­le po­na­ša­nja, i pre­u­zi­ma­ju u svo­je ru­ke ono što se ras­pa­da, a to je nji­hov ži­vot. Mo­der­no dru­štvo ih ne uklju­ču­je u svoj si­stem kao kom­plet­ne oso­be, jer sma­tra da se po­je­din­ci sa­mo po­vre­me­no uklju­ču­ju u od­re­đe­ne seg­men­te dru­štve­nog ži­vo­ta. U su­šti­ni je ta dru­štve­na for­ma sa­vre­me­nog ljud­skog ži­vo­ta pra­zan pro­stor is­pu­njen osta­ci­ma tra­di­ci­je, ot­pa­ci­ma nus-po­ja­va i pro­ti­vr­ječ­no­sti­ma.
„Moj ži­vot ni­je kon­ti­nu­um. Nje­ga ne di­je­le tek dan ili noć na cr­ne i bi­je­le di­je­lo­ve. Mo­je raz­li­či­te ver­zi­je od­la­ze da če­ka­ju pre­voz, sje­de u kan­ce­la­ri­ji, pra­ve re­zer­va­ci­je, še­ta­ju šu­mar­kom ili pi­šu; ja sam mul­ti­funk­ci­o­nal­na oso­ba ko­ja tr­či, pu­ši, ubi­ja, slu­ša ra­dio, ili go­vo­ri „da go­spo­di­ne” uni­for­mi­sa­nom li­cu. Ta­kvu oso­bu zva­li su še­ši­rom pu­nim iz­ne­na­đe­nja” (Ar­no Schmidt, Aus dem le­ben eines Fa­uns – Ar­no Šmit, Iz ži­vo­ta jed­nog Fa­u­na)
U mo­der­nom dru­štvu se kom­bi­nu­je uspjeh sa prav­dom. Raz­vi­je­na je in­di­vi­du­a­li­za­ci­ja i te­o­ri­ja o aso­ci­ja­li­za­ci­ji. Prav­ne nor­me či­ne po­je­din­ce uži­va­o­ci­ma be­ne­fi­ci­ja, pot­kre­plju­ju­ći ta­ko prin­cip po ko­me lju­di tre­ba da sve vi­še i vi­še or­ga­ni­zu­ju svo­je ži­vo­te. Da bi oso­ba po­bi­je­di­la u toj tr­ci pa­sa, tre­ba da se ubr­za, da po­sta­ne in­ven­tiv­ni­ja, spret­ni­ja, kre­a­tiv­ni­ja, ne sa­mo jed­nom, već stal­no, dan za da­nom. Ta­ko da po­je­din­ci po­sta­ju glum­ci i žon­gle­ri.
Po­sle­di­ce glo­ba­li­za­ci­je pla­ća dru­štvo. U tom slu­ča­ju gle­da­no ge­ne­ral­no sa sta­ja­li­šta me­đu­na­rod­ne po­li­ti­ke, kao i sa sta­ja­li­šta bi­lo ko­jeg dru­gog vri­jed­no­snog si­ste­ma, ta ci­je­na bi tre­ba­lo da bu­de ni­ža od ukup­ne ko­ri­sti za dru­štvo, a ni­je.
mr Snje­ža­na Pa­vi­će­vić